Da ne volim domovinu, davno bih se odselio.
Ali, kao što neko reče - nemam ja problem sa zemljom, ja ne podnosim ovu Državu!
Po statistici trošimo jednu tubu paste za zube po glavi stanovnika godišnje.
Po drugoj statistici, peremo kose jednom u četiri dana.
Funkcionalno nepismena trećina stanovništva.
(Po onome što vidim kroz prozor, komšije bacaju kese pune đubreta sa jedanaestog sprata, centar Beograda.Po onome što vidim na stepeništu, njihovi ljubimci seru po na međuspratovima. Nisu ljubimci krivi.)
Više od tri četvrtine studenata nije nikada prešlo granu, a za polovinu se iskreno sumnja (istraživanje iz 2005. godine) da su neplivači.
Od 1991. do 2001. godine broj „vernika“ porastao je sa cca. 10% na 85%.
U Gallupovom istraživanju iz 1996. godine postali poznati po još jednom fenomenu: 80% je verovala u Boga, ali je samo 10% verovalo da postoji i njegova protivteža – Đavo. Nigerija je, recimo, imala totalni opozit: svega 5% je verovalo u Boga, ali je 90% bilo sigurno da đavo postoji. Oni su iz teškog života barem nešto shvatili, mi uzimamo samo ono što nam se sviđa.
Seminari, na kojima sam čest predavač, okupljaju mlade ljude, 20-27 godina, svi uredno „fakultetski obrazovani“, željni bavljenja novinarskom ili sličnom komunikacijskom strukom.
U proseku, 1 od 10 zna kako je okončao život Kraljević Marko (za vas 9 koji ne znate: boreći se zajedno sa turskom vojskom protiv Vojvode Mirčeta na Rovinama, koji se borio za slobodu – toliko o srpskim junacima, da ne idem do XX veka).
Pre nešto više od 150 godina predak radikala je predlagao u srpskom parlamentu da se „pobiju svi pismeni, ionako samo stvaraju probleme“.
Još manji broj zna da je Srbija, međunarodno priznata 1878. godine tada bila bez Kosova, gotovo niko da smo se na Kosovo vratili 1912, te da smo sami raseljavali sopstveni narod sa istog tog Kosova 1945, ne dozvoljavajući im povratak na ognjišta.
Dva i kusur miliona ljudi glasalo za predstavnika stranke čiji lider je ispalio još davno: „Dok je god u Srbiji budala, ja ne moram brinuti za svoju političku karieru“ (intervju u Borbi, 1994.)
Pre devet godina je, na istom prostoru u kojem se planira Eurosong, isti taj tip vikao: „Ako krenu na nas, mi ćemo možda dosta izginuti, ali Albanaca neće biti!“
Ekipa koja je to zaboravila, sutra se okuplja u Beogradu sa ciljem koji mi nije najjasniji, ali će se već iskristalisti, jer sve liči na „Kristalnu noć“.
Ministar poručuje Lideru parlamentarne stranke, Čedomiru Jovanoviću, da će se do „marta preseliti kod Đinđića“. Sve podseća na februar 2003, mart 1999, novembar 1996, jun 1992, mart 1991, na surovu istoriju punu oceubistava, prevara i promašaja.
Kako voleti tu i takvu domovinu, kako ostati optimista?
Ako ne reagujemo brzo, neće čaša biti ni poluprazna, već slomljena o nečiju glavu.
Ali, kao što neko reče - nemam ja problem sa zemljom, ja ne podnosim ovu Državu!
Po statistici trošimo jednu tubu paste za zube po glavi stanovnika godišnje.
Po drugoj statistici, peremo kose jednom u četiri dana.
Funkcionalno nepismena trećina stanovništva.
(Po onome što vidim kroz prozor, komšije bacaju kese pune đubreta sa jedanaestog sprata, centar Beograda.Po onome što vidim na stepeništu, njihovi ljubimci seru po na međuspratovima. Nisu ljubimci krivi.)
Više od tri četvrtine studenata nije nikada prešlo granu, a za polovinu se iskreno sumnja (istraživanje iz 2005. godine) da su neplivači.
Od 1991. do 2001. godine broj „vernika“ porastao je sa cca. 10% na 85%.
U Gallupovom istraživanju iz 1996. godine postali poznati po još jednom fenomenu: 80% je verovala u Boga, ali je samo 10% verovalo da postoji i njegova protivteža – Đavo. Nigerija je, recimo, imala totalni opozit: svega 5% je verovalo u Boga, ali je 90% bilo sigurno da đavo postoji. Oni su iz teškog života barem nešto shvatili, mi uzimamo samo ono što nam se sviđa.
Seminari, na kojima sam čest predavač, okupljaju mlade ljude, 20-27 godina, svi uredno „fakultetski obrazovani“, željni bavljenja novinarskom ili sličnom komunikacijskom strukom.
U proseku, 1 od 10 zna kako je okončao život Kraljević Marko (za vas 9 koji ne znate: boreći se zajedno sa turskom vojskom protiv Vojvode Mirčeta na Rovinama, koji se borio za slobodu – toliko o srpskim junacima, da ne idem do XX veka).
Pre nešto više od 150 godina predak radikala je predlagao u srpskom parlamentu da se „pobiju svi pismeni, ionako samo stvaraju probleme“.
Još manji broj zna da je Srbija, međunarodno priznata 1878. godine tada bila bez Kosova, gotovo niko da smo se na Kosovo vratili 1912, te da smo sami raseljavali sopstveni narod sa istog tog Kosova 1945, ne dozvoljavajući im povratak na ognjišta.
Dva i kusur miliona ljudi glasalo za predstavnika stranke čiji lider je ispalio još davno: „Dok je god u Srbiji budala, ja ne moram brinuti za svoju političku karieru“ (intervju u Borbi, 1994.)
Pre devet godina je, na istom prostoru u kojem se planira Eurosong, isti taj tip vikao: „Ako krenu na nas, mi ćemo možda dosta izginuti, ali Albanaca neće biti!“
Ekipa koja je to zaboravila, sutra se okuplja u Beogradu sa ciljem koji mi nije najjasniji, ali će se već iskristalisti, jer sve liči na „Kristalnu noć“.
Ministar poručuje Lideru parlamentarne stranke, Čedomiru Jovanoviću, da će se do „marta preseliti kod Đinđića“. Sve podseća na februar 2003, mart 1999, novembar 1996, jun 1992, mart 1991, na surovu istoriju punu oceubistava, prevara i promašaja.
Kako voleti tu i takvu domovinu, kako ostati optimista?
Ako ne reagujemo brzo, neće čaša biti ni poluprazna, već slomljena o nečiju glavu.
0 comments:
Post a Comment