Veliki brate, veliki brate, ne skreci sa staze...

Još jednom je pojava nekoliko “prepoznatljivih” lica i par totalnih anonimusa (biografija tako ispisanih da “običan čovek” pomisli ili na samoubistvo ili na tešku napravdu nanetu činjenicom da i onakav svet nešto može “postići u životu”) izazvala više pažnje i komentara od stvari koje direktno utiču na naš život.

U danu kada je VB VIP počeo, u Srbiji je obznanjeno da se u Somboru pekarima koji se ne “prezivaju na ić” zapravo brani pravo na rad; u Južnoj Srbiji je osnovan “Gvozdeni puk” (!?!), desetak rmpalija je pokušalo da prekine promociju nove knjige “Peščanika” u Pančevu; nešto malo ljudi se okupilo na Platou da saopšti da ne vide bilo šta zajedničko sa Premijerom, koji se pak još jednom oglasio vikend-mantrom da se Srbi ne zaborave, verovatno iznerviran što je čak i “koalicioni partner na lokalnom nivou” Dragan Marković a.k.a. Palma takođe počeo da ga proziva za nepromišljenu politiku očuvanja integriteta, suvereniteta, pašteta i teta; Zvezda i Partizan su prvi put u istoriji igrali pred praznim tribinama (zahvaljujući sopstvenim navijačima); nalet snažnog vetra je pokušao da nas zbriše, poput Makonda na kraju “Sto godina samoće”.

Sve to je, očigledno, manje važno od još jednog režiranog, dugačkog pogleda u izolovanu svakodnevicu 12 izabranih. Nije iznenađujuće – iznureni sopstvenom svakodnevicom, lakše nam je posmatrati živote drugih, prisvajajući reči, pokrete i odeću kao svoje.

Da parafraziram:

“Kamera tvojih da nije,
ne bi bilo neba u našem malom životu.

Zvezda tvojih da nije,
narodnjaci ne bi nikad
nežni preko praga prešli...”