Kad si srećan – ti polomi ovo sve!

Kada pomažemo,
pomažemo zato što možemo da
pomognemo,

(...)

Mi znamo Srbiju i mi joj već deset
godina dajemo
da bismo joj pokazali koliko je
volimo.

(...)

Kad si srećan i kad želiš s
drugim delit sreću tu,
kad si srećan ti ponovi ovo sve,
URA!

Govore i pevaju mladi čovek i hor u spotu za jednu od kompanija „od javnog značaja“.

Ne želim da kudim uloženi napor, mukotrpno pisanje teksta, reditelja, hor, scenografe, kostimografe, ni mladog čoveka koji je u fokusu kamere tokom gotovo celog spota. Ima tu materijala za obradu, nekoliko lopata licemeraja, ali to sada nije tema.

Apsolutno sam uveren da mladi čovek ima pravo da svoje stavove iznosi gde god mu drago.

Ipak, uveren sam da bi Telekom Srbija, kao jedna od najvećih kompanija u Srbiji, mogao i morao da proveri koga bira za mesto „horovođe“, naročito za „korporativne“ kampanje, u kojima pozivaju na nekakvo davanje i „poznavanje Srbije“.

Šta da mislim o kompaniji koja za „prvo lice“ izabere čoveka koji se određuje kao pripadnik virtualnih grupa poput „Zapalimo B92“, „Proterajmo Natašu Kandić iz Srbije“ i sličnih? Naravno, da je ovaj ili bilo koji drugi akter bilo čijeg spota pozivao na spaljivanje, proterivanje, uništavanje, ponižavanje bilo koga/čega, izazvao bi istu reakciju – i izazivaće je, sve dok ne poverujem da postoje kompanije koje namerno, na ovaj način, vređaju manjinski ili većinski deo građana, svojih korisnika.

Veliki igrači, najčešće, potpišu sa promoterima ugovore koji im ograničavaju ovakve i slične javne nastupe, obično u toku trajanja ugovora, često i duže.

Tomas Fridman u sjajnoj knjizi „Svet je ravan“ sa lakoćom pokazuje kako u ovako poravnatom, umreženom svetu „vaša reputacija stiže tamo gde ste krenuli pre Vas“. Do svih ovih podataka, članstava, imena, stiže se u tri-četiri klika.



Zato je slučaj neverovatan.

Ili sam ja neverovatan, što tražim i očekujem previše, a da to nije previsok račun za razgovore koje nisam obavio.